Спречавање стадијума ширења тромба

Нема сумње да је развој антикоагуланса директно промовисао лечење ДВТ.Антикоагулантна терапија може спречити настанак тромба, инхибирати ширење тромба, олакшати аутолизу тромба и реканализацију лумена, ублажити симптоме и смањити инциденцу и морталитет од плућне емболије.Тренутно, антикоагуланси углавном укључују хепарин, хепарин ниске молекуларне тежине, варфарин, ривароксабан и дабигатран.Сваки од ових лекова има своје предности и мане.У поређењу са нефракционисаним хепарином, хепарин мале молекулске тежине субкутано или интравенозно може значајно смањити смртност.Међу оралним антикоагулансима, варфарин се широко користи због ниске цене, тачног антикоагулансног ефекта у оквиру ефективног третмана (захтева да међународни стандардизовани однос буде између 2 и 3).Међутим, с обзиром на то да храна у великој мери утиче на варфарин, лако се могу јавити компликације као што су недовољна антикоагулација и крварење, а потребно је редовно пратити функцију коагулације.Последњих година у кревету се појавио велики број нових антикоагуланса као што су ривароксабан, дабигатран, апиксабан итд. Антикоагулантни ефекат је тачан, компликације крварења су смањене и нема потребе да се поново проверава коагулациона функција.

Тренутно, неки научници сугеришу да се лечење лековима може поделити у две фазе према временској подели од 3 месеца: прва фаза се назива почетна фаза активног лечења.Углавном се спроводи у року од 3 месеца након иницијалне појаве двт3, а друга фаза се назива накнадна фаза превенције рецидива, која се спроводи 3 месеца након прве фазе лечења.Аццп9 смернице су прво препоручиле нове оралне антикоагулансе.У 10. издању смерница Америчког колеџа грудних лекара (АЦЦП), највећа разлика у односу на прошлост је та што су нови орални антикоагуланси (ноац), као што су инхибитори фактора Кса (ривароксабан, фондапаринукс натријум, итд.) и инхибитори фактора ИИА ( дабигатран итд.) се користе као први избор за лечење ВТЕ.Антикоагулантна терапија има дефинитиван ефекат, у великој мери смањује компликације крварења и не захтева преиспитивање коагулационе функције.Даље се промовише код обичних пацијената.Нови антикоагуланси могу генерално да избегну поновну појаву ДВТ у 80% ~ 92%.

Ограничење саме антикоагулантне терапије је то што се антикоагулантна терапија често користи за смањење рецидива тромба и заштиту функције венских залистака, али не може брзо растворити тромб.Самочишћење тромба ретко се примећује код пацијената са тромбозом илиофеморалне вене, а резидуални тромб може довести до оштећења венских залистака и опструкције изливног тракта, што су разлози високе инциденце посттромбозног синдрома (ПТС).Студија посматрања појаве ПТС-а након третмана антикоагулансима за ДВТ показала је да је инциденца ПТС-а била око 20% ~ 50%, инциденција венског улкуса доњих удова била је 5% ~ 10%, а инциденца венске клаудикације била је 40% после 5 година.Око 15% пацијената имало је сметње у кретању, а квалитет живота 100% пацијената је у различитом степену смањен.